Kako je osnovan fudbalski kup Jugoslavije

Istorija fudbala je bogata i zanimljiva. Iz nje se može saznati mnogo čega interesantnog. Golovi nisu, na primer, kao danas (mreža je stavljena prvi put 1891), sudije su delile fudbalsku pravdu vikanjem i gestikulacijama (prvi put je upotrebljena pištaljka kao rekvizit arbitra 1872), a fudbal je igran i nogama i rukama (sve do 1871), kada je odlučeno da se igra samo nogama i glavom.

Igralo se, takođe i bez pravila (uvedena su 1863), sa kojima se ograničio i broj igrača na 11, dok o uniformisanosti igrača i taktici nije bilo ni govora.

I čeprkajući tako po riznici fudbalske istorije dolazimo do saznanja da je takmičenje za Kup starije od ligaških šampionata. Prirodno, počelo je u Engleskoj početkom XIX stoleća, toj kolevci fudbala, gde se Kup igra od 1872.

A tako je počelo, kasnije, i u ostalim zemljama, pa i u Jugoslaviji. Istina, od 1923. u našoj zemlji je održano nekoliko prvenstava po kup-sistemu, (eliminatorni vid takmičenja), ali to nije ličilo na pravi Kup, koji karakteriše masovnost i uobičajeni prelazni pehar — dar za pobednika.

Odluka o osnivanju Fudbalskog kupa Jugoslavije usvojena je na III savetovanju Fiskulturnog saveza Jugoslavije (FISAJ), 4. jula 1947. U ovoj jedinstvenoj organizaciji za fizičku kulturu bili su zastupljeni svi sportovi koji su, kao svoje vrhovne forume, imali odbore (fudbalski, bokserski, atletski, plivački, košarkaški.. .). Teško je utvrditi ko je inicijator ideje o Kupu, jer o tome nema pisanih dokumenata, ali po svemu sudeći to je bila spontana akcija u cilju omasovljenja našeg fudbala. Ona je u svakom slučaju potekla od arh. Koste Popovića, Vlade Dedijera, Aleksandra Tirnanića, Dragoša Stevanovića, inž. Milorada Arsenijevića, prof. Mihajla Andrejevića, Rate Dugonjića i drugih, koji su tada bili članovi FISAJ i njegovog odbora za fudbal.

Ideja o Fudbalskom kupu Jugoslavije ponikla je krajem 1945, ali je donošenje konačne odluke odlagano sve do 4. jula 1947, da bi tek novembra 1947. objavljeno da Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito daruje veliki srebrni pehar, prelazni trofej pobedniku Kupa.

I sada, nakon tolikih godina, takmičenje za Fudbalski kup Jugoslavije ima svoju istoriju. Vremenski period je prožet dramatičnim borbama i ishodima pojedinih susreta, velikim finalama i nezaboravnim podvizima malih klubova. I dok ligaška prvenstva imaju u prvom redu cilj da istaknu najbolje, dotle su bitke za kup magnetski privlačne baš zato što se do zadnjeg trena rešava rebus o budućem osvajaču dragocenog trofeja, bitke koje omogućuju i takozvanim autsajderima da se istaknu ili pak kroz ovu vrstu testa nešto nauče.
Već gotovo sedam decenija, blizu 60.000 ekipa, sa oko 700.000 fudbalera, jurišalo je na blistavi trofej. Radnička i seoska omladina, studenti, đaci i vojnici nadmetali su se, po „nokaut sistemu" i činili ovo takmičenje toliko uzbudljivim i popularnim. Nekada je počelo preskromno, sa samo 349 učesnika, da bi se godinu dana kasnije ova cifra upetostručila, a u sezoni 2006/07 — 2.032 timova sa 122.584 fudbalera vodiće borbe za prestižni LAV KUP Srbije.

Takmičenje za Kup ima i tu dobru stranu - uz omogućavanje i najmanjim ekipama da dođu do izražaja i afirmacije — ono pruža i sliku kvaliteta fudbala u unutrašnjosti zemlje, a posebna draž Kupa je i u tome što odluka često pada sa poslednjim zviždukom sudije, što pokadkad nije dovoljno ni 120 minuta igre — da bi se dobio pobednik. Tada su obično odlučivali jedanaesterci, novčić i nova utakmica (u finalu).

Naš Kup je obilovao mnogim podvizima tako reći anonimnih timova, a sećanje na neke ostaju još uvek urezana u pamćenju.

U prvom našem kup-takmičenju, godine 1947, za četvrtfinalne okršaje plasirao se do tada malo poznati klub Jakić iz Pljevalja, koji je poklekao tek u produžetku protiv Sarajeva (2 :3), iako je od 60. minuta igre ostao da se bori sa deset igrača! Tako su Pljevljaci u ovom takmičenju uveli u „fudbalsku legendu", svoj klub koji nosi ime Velimira Jakića, narodnog heroja iz njihovog kraja.

Iz godine u godinu borbe su bile sve žešće, a nisu izostajala ni mnoga iznenađenja. Međutim, ono što se dogodilo 1952. prevazilazi sve dotadašnje. Proleter, tim iz vojvođanskog Ravnog Sela, samim plasmanom u završne borbe ostvario je podvig vredan pažnje, ali na tome se nije zaustavio. Fudbaleri — zemljoradnici (mahom su igrali radnici zemljoradničke zadruge) dogurali su čak medu osam najuspešnijih timova u zemlji i doneli svom selu uspeh i slavu o kojoj se i dan danas „priča i pripoveda".

Sličan uspeh postigli su i Napredak, Milicionar i mnogi drugi, naročito Varteks, koji je čak igrao i u finalu! Nezaboravan je upravo i epski megdan Partizan—Dinamo (5 :5), gde su nakon produžetka odlučili udarci sa bele tačke, sa koje je Partizan iz osam šuteva postigao samo dva gola(!), a Dinamo iz pet jedanaesteraca četiri! Ili još dramatičnija borba vodena je u Zagrebu između Dinama i beogradskog BSK-a, gde su igrane dve utakmice, ravno 210 minuta, a na kojima je izvedeno, verovali ili ne — ravno 27 penala! Dinamo 14 a BSK 13), i koje su sudila tri arbitra — Marković, Podupski i Lemešić!

Veo zaborava ne može obaviti ni ove podvige: kraljevačka Sloga (1950) „nokautirala" je usred Sarajeva domaćeg Željezničara sa 2:0; Bačka je (1951) eliminasala u Subotici Spartak (2 :0) i u Novom Sadu (1969) Vojvodinu (3 :1); somborski Radnički pobeduje Vardara (3 :1), titogradski garnizon ekipu Budućnosti (2:1), Varteks Veleža (2:1) — sve u sezoni 1957/58! U sezonama, 1960/61. i 1961/62. tuzlanska Sloboda načinila je pravu senzaciju pobedivši sa po 1:0 Crvenu zvezdu usred Beograda i Partizana na svom terenu. U 1967. Srem pobeduje „Želju" na Grbavici (1:0), Trepča Crvenu zvezdu sa 2:1, Slavonija Rijeku sa istim rezultatom ...

Na kraju, Fudbalski kup predstavlja najmasovnije i najborbenije domaće takmičenje, koje se odlikuje velikim zalaganjem i požrtvovanjem svih učesnika. To je i shvatljivo, jer svaki osvojeni pehar predstavlja najveću čast i radost za jedan tim u ovom našem najmasovnijem fudbalskom takmičenju.